Na Suncu, zbog mene

Jučer sam, nekim poslom, trebala otići do jedne stare gospođe. Ne poznajemo se odranije, osim tog jednog telefonskog razgovora u kojem mi je dala adresu. Topao i brižan glas objašnjavao mi je kako da je nađem. Ispostavilo se da mi je ulica prilično poznata, a nije ni daleko. Ma, nije meni ništa prošetati… ali njoj jeste.

Kad sam stigla, dočekala me skoro majčinski.

— Izašla ja vani, na Sunce. Gledam ima li te. Jedna kola prolaze, druga kola… a Sunce sve jače. A ne smijem dugo na Suncu zbog pritiska. Na kraju uđoh unutra.

– Lijepo je vrijeme, nano, prošetala sam – kažem joj, a nekako se osjećam krivom.

I žao mi te dobre starice koja je, duša draga, toliko brinula hoću li pronaći njen ulaz i njena vrata, da je izašla pred zgradu i stajala na Suncu. Zbog mene.

A onda mi se nešto steglo oko srca dok mi priča kako je dedo, kako i danas zove svog rahmetli muža, bio u logoru.

— Polomili ga. Bubrege mu izbili. Tri kliničke smrti imao… i onda otišao…

Bilo je davno i ne znam ima li više smisla govoriti takve riječi, ali ipak tiho izustih:

— Bašun sagolsum.

Sama živi. Stan prostran, a pust. Kaže, bole je noge, pa izađe samo do granapa. Povremeno je obiđe unuka, kćerka njenog jedinog sina kojeg je imala.

Opet me nešto stislo oko srca. Najradije bih joj bila rekla: — Nano, ako vam ikad išta zatreba, u bilo koje doba dana ili noći, slobodno zovite.

I htjela sam. Zaista jesam. Ali vidim je prvi put u životu, pa mi nešto ne dade. Sve mislim, ako to kažem, zvučat ću nametljivo. I nisam.

I ostade mi poslije baš krivo što nisam.