Ruža

Stajala sam na kišom okupanoj avlijskoj kaldrmi udišući raskošni miris ruže penjačice koja je obgrlila zid koji je avliju skrivao od ulice.

Pružila sam ruku prema jednoj tek rascvjetaloj ruži, ubrala je, prinijela usnama i utisnula jedan nježni poljubac u vlažne latice zamišljajući da su to njegove usne. Začula se škripa avlijskih vrata, a na njima se ukaza on.

-Došao sam ti po brata,- gledao me s osmijehom.

-Sad će on,- kažem mu. U avliji sam već pola sata samo da se namjesti da sam se kobajagi slučajno našla tu da ga samo na trenutak vidim.

-Još malo, pa ti prava djevojka,- šali se sa mnom.

Osjećam kako mi se obrazi rumene. A onda činim nešto ludo. Dajem mu ružu.

-Je li iz srca,- pita me.

I onda sve zabrljam.

-Iz ruke,- velim i okrenem se da pobjegnem u kuću.

Uhvati me nježno za ruku a onda ružu koju sam mu dala

stavi u moju kosu kao tiho obećanje koje je lebdilo u vazduhu.

Iz kuće izađe brat i kroz avlijska vrata nestaše na ulicu.