Moja komšinica B.

Moja komšinica B. se nije mnogo školala, ali mi je jučer na terasi rekla da je život zagonetka. Sigurna sam da to nije nigdje pročitala, nego je to osjetila, onako duboko, iz svojih nedaća i radosti. Nije joj trebalo školovanje da shvati ono što mnogi s diplomama još uvijek traže – da život ne dolazi s uputstvom, da svaki dan ima svoj ključ koji ne otvara ista vrata.
Moja komšinica B. se nije mnogo školala, ali vrlo dobro govori njemački. I nije to učila u učionici, nego u danima izbjeglištva u Njemačkoj dok je čistila tuđe sudbine, dok je s kuhinjskih pločica brisala tuđe navike, dok je po ormarima presavijala tuđe snove.
Čak mi je i demonstrirala svoj njemački.
Jednom kad je letjela za Bosnu, na carinskom pregledu joj je slučajno ostao šal. Nije joj bilo teško vratiti se i cariniku reći:”…Entschuldigung, mein Schal ist noch da!”- s tonom kao da brani doktorsku disertaciju, a ne traži komad vune što se zaturio među kofere.

Moja komšinica B. nije se mnogo školala, al k'o od šale mi je još davno dokazala da još uvijek važi ona stara izreka da je dobar komšija preči i od brata.