Moj sin

Ulazi neki dan sin u kuću i kaže mi da sam veoma hrabra žena.
Gledam ga i kontam na šta li sad misli, kad on reče:

-Napolju samo što nije kiša, a veš na štriku suh.

Nasmijem se, šta ću. Tako on voli ponekad da priča, a ja znam da on zna da ja volim te njegove “bisere”, pa ih često smišlja. Naše male svakodnevne scene, začinjene humorom, često mi znaju uljepšati dan više nego bilo šta drugo.

Nedavno sjedimo za stolom, nas dvoje, i na stolu ostala još samo jedna kriška hljeba jer se nekako desilo da nismo kupili novi.
On pogleda krišku, pa mene, pa kaže:

-Mama, koliko ja već dugo govorim da se u ovoj kući jede previše hljeba i da to nije zdravo!?
Napravi onda pokret rukom, kao da će krišku uzeti sebi da mene k'o fol “spasi”, ali je onda vrati na tanjir i nastavi da jede, onako, bez hljeba.

Naravno da je dobio krišku.

Jednom krenuo tetki, koja živi malo iznad Bistrika, a kako inače ide pješke, a tog dana krenuo kombijem, nekako je fulio stanicu, jer kombi ide zaobilaznim putem koji je njemu manje-više nepoznat. Stiže mi poruka od njega u kojoj se žali kako sada mora da se vraća.
Ja mu šaljivo napišem:

-Ko nema u glavi, ima u nogama.
A on, minut kasnije, šalje nekoliko prelijepih slika Sarajeva odozgo i piše:

-Evo, da nije bilo džaba.
I kako da ga ne volim!?

Al’ najviše me nasmijao kad je jednom dobio neku pozamašnu svotu novca za pobjedu na jednom takmičenju. Ja mu onako kroz šalu kažem:

-E sad će moj sin svojoj mami da kupi “to i to.”
A on kao iz topa: -Nisam znao da imaš još jednog sina.😁

Naravno da je htio kupiti, ali to je njegov način.

Ali, nisam mu dala da se troši na mene, pogotovo što mi “to i to” nije ni trebalo nego je bila samo šala.