Hronika jedne smrti koja je uzbunila grad

Čitam, pa ne mogu da vjerujem svojim očima. I to u nastavcima! Prvo je osvanuo alarmantan naslov: “Stanari očajni, nadležni nemarni.”
Sva moguća empatija za moje sugrađane, stanare dvije zgrade u jednom sarajevskom naselju je proradila, rame uz rame s građanskim bijesom. U glavi već zamišljam transparente, pišem otvorena pisma.

Ali, već tri dana kasnije olakšanje. Novi naslov: “Brza intervencija: Ekipe KJKP Rad uklonile leš pacova.”
Smirujem se. Dišem.

Istina, u jeku smo leptospiroze, ali… ali…

Mrtvi glodar koji bi u normalnim okolnostima završio u kontejneru, bez pompe, bez kamera, bez naslovnica, kod nas je završio u medijima.

Doduše, nije precizirano da li je nastradao u međusobnom obračunu, od gladi, žeđi, političke nepravde ili je jednostavno izdahnuo od stresa zbog stanja u državi, ali njegov leš je ostao. Tri dana. Na suncu. Na betonu. Na savjesti stanara.

A stanari… ah, stanari.
Kako se ljudi ne bi prepali, pacov je, naime, bio mrtav, ali uprkos svemu on je stajo.

Pa jadan ne bio, pacov je, nije slon! Uzmi ga na lopatu, baci u kontejner. Onda operi lopatu. I ruke. Nije nauka. Nije ni junaštvo. Samo obična samopomoć.

Ipak, priča je imala sretan kraj. Leš je sahranjen. Simbolično – jednom metlom i jednim kratkim saopštenjem iz KJKP Rada: “Uklonjen je.”
Zastor.