Amina (drugi dio)

Djedovi pozivi su se nastavili. Posljednjih mjeseci počeo se sve češće žaliti da ga steže u grudima i da teško diše.

-Bio sam kod doktora jučer, – kaže mi jednog popodneva, – doktor samo odmahuje glavom, kaže mi ništa ovo ne valja.
Osjećam kako me u grlu steže. Već neko vrijeme počela je da me grize savjest. Morala sam mu priznati, nisam mogla više ovako. Šta ako umre, a ja nikad ne kažem da nisam njegova ćerka ili ako sazna na neki način za moju laž?

-Moram ti nešto reći, – jedva sam izgovorila.

Glas mi je drhtao. Nastala je tišina nakratko.

-Ne moraš, znam sve, – začu se njegov mirni strački glas.
-Otkad znaš? – ja u čudu, pazila sam, kako sam se samo mogla odati?
-Znam već neko vrijeme. Mislio sam se da ti kažem, ali me obuz'o neki strah. Šta ako te to povrijedi pa mi se nikad ne javiš, a ja navik'o na te, k'o da si mi rođena ćer?

Slušam ga. Ne znam šta da mu kažem, samo znam da mi je toplo oko srca.

-Zvala me je Amina, ima jedno petn'es dana, smilovala se – djed nastavlja, – pita me za zdravlje. Sve sam joj rek'o, i da sam bolestan ozbiljno i da se doktoru nimalo ne sviđa moj kašalj. Rek'o sam joj i za tebe. Pita, ko si, šta si, oklen ti? Nisam joj puno govorio…

-Sigurno se ne ljutiš na mene, – pitam ga još jednom za svaki slučaj.

-A što bi se ljutio sine moj, baško si mi rođeno dijete. – njegov glas me umiruje.

Prošlo je otada nekih mjesec dana kad li ja opet dobijem poziv sa djedovog broja. Poznat broj, i te kako dobro poznat. Ali umjesto tako poznatog glasa, javi mi se nepoznat ženski. Obuze me slutnja. Samo čekam da čujem ono najgore.

-Amina je, – čujem da druge strane žice.

Iščekujem da me napadne, iskritikuje, ali ništa od toga.

-Stigla sam dovoljno ranije da ga zateknem živog, – drhti joj glas, – držala sam ga za ruku dok je ispuštao dušu.

-Kako ste saznali za mene? – osjećam kako mi oči peku suze.

-Sve mi je ispričao. I broj mi dao. Rekao je da vam javim.

-Je l se mnogo mučio? – pitam.

-Bilo je baš teško zadnjih dana.

Nastaje tišina.

-Mnogo vam dugujem, – kaže mi.

-To bi svako učinio.

-Voljela bih nešto da znate…

-Kažite.

-Da čujete moju stranu priče, tako bi mi bilo lakše pred vama.
-Slušam vas,- rekoh tiho, još uvijek ne vjerujući da nikada neću čuti dragi glas djeda.

-U Njemačkoj sam već dvadeset godina, – poče, – radim u jednom staračkom domu kao medicinska sestra. U istom domu radio je i moj pokojni muž, doktor opšte medicine. Bio je Nijemac, mnogo stariji od mene. Kad sam ga upoznala bio je oženjen. Ljubav na prvi pogled, što bi se reklo, – Amina napravi kratku pauzu, a onda ogorčeno reče:
-Zar vam moj otac nije govorio koliko sam ga razočarala?
-Otac vas je mnogo volio. U njegovim riječima nikad nisam osjetila razočarenje, – govorim.
-Bio je tradicionalan čovjek sa čvrstim moralnim uvjerenjima. Nakon što sam se udala za Roberta i odvojila ga od žene, otac godinama nije htio da čuje za mene. Mnogo sam ga povrijedila, znam to, ali..,- zaustavila se. Nije mogla dalje. Ili nije znala šta reći.
-Vjerujte, on vam je odavno sve oprostio. Sa takvom toplinom je razgovarao sa mnom misleći da sam ja vi, – odjednom mi je bilo žao i Amine.
-Da, oprostio mi jeste, ali tek onda kad sam izgubila sedmogodišnju ćerku. Stradala je od vozača koji je vozio u pijanom stanju. Tada je otac popustio pred mojim bolom i suzama. Ali, zapravo, ja nisam sigurna da li sam ja njemu oprostila sve te godine bolne tišine, – napuklim glasom reče Amina.
Nešto me steglo u grlu. Ne znam šta da kažem.
-Žao mi je zbog vašeg gubitka, ne mogu ni zamisliti koliko vas je to boljelo, – tiho
izgovorim.
-Hvala vam, govori tužnim glasom pa nastavlja, – gubitkom moje male djevojčicu za mene je sve stalo. Nisam vidjela razlog svog postojanja. Robert, iako i sam slomljen od bola, pokušavao je na sve moguće načine da me vrati u život, – Amina nastavi sa svojom tužnom pričom.
-Ako vam je teško pričati o tome, ne morate, – pokušavam da joj olakšam.
Osjećala sam bol u njenom glasu.
-Neka, potrebno mi je da nekom ispričam sve, – kaže.
-Bože dragi, šta ti li ljudi vide u meni da mi otvaraju dušu? – kroz glavu mi prolazi, a Amina nastavlja:
-Ne bi li mi bar malo umanjio bol, Robert je otišao u Bosnu i doveo majku da neko vrijeme bude uz mene. Otac je tada zvao svaki dan, pričao sa majkom, tražio da me čuje. Ja sam odbijala da mu se javim.
-Ali ipak ste ocu na kraju oprostili, – govorim Amini.
-Jesam, ali prekasno, – osjećam bol u njenom glasu, – prije nekoliko mjeseci majka sa kojom sam se redovno čula, javila mi je da su mu ljekari pronašli karcinom na plućima. Tada smo se prvi put čuli nakon toliko godina. Ostatak priče vam je poznat, – Amina duboko uzdahnu.
Slušam Aminu i mislim kako sam koliko još jučer, bila ljuta na nju. Začudo, više nema ljutnje, samo neka nejasna tuga zbog svega.
– Kod mene je nešto što zapravo pripada vama, – nastavlja Amina.
-Ne razumijem. Šta?
-Otac je ostavio nešto za vas. Želio je da vas potražim i da vam to dam.
Osjetila sam kako mi oči postaju vlažne, ali to nisu bile samo suze tuge. Bile su to i suze radosnice i zahvalnosti što sam u njegovom srcu bila zauzela posebno mjesto baš kao što je i on u mom.
Malo sam se pribrala, a onda sam se Aminom dogovorila da se idućeg dana dana nađemo da mi preda djedov poklon.

Sljedećeg dana se nalazimo.  Mjesto susreta je novotvoreni sarajevski  restoran “Mado” na lokaciji Bistričke stanice. Znak raspoznavanja je bio tanki crveni džemper koji sam nosila i crna kožna torba u ruci.

Približava mi se žena srednjih godina odjevena u pantalone sa visokim strukom, preko kojih je padala nešto duža svijetla košulja sa blago proširenim

rukavima.

-Amina,- pruža mi ruku i toplo se smiješi.

-Drago mi je, – osjećam topli stisak njene ruke.

Prilazimo slobodnom stolu kraj prozora. U restoranu je prilično mirno. Tišinu prekida tek razgovor gostiju za stolom koji je prilično udaljen od našeg. Konobar donosi tursku kafu.

-Jako sam vam zahvalna. Ocu ste mnogo značili,- počinje Amina.

-I on je meni,- tiho govorim.

Iz torbe vadi manju kutiju.

-Ovo je za vas, – spušta je na sto ispred mene.

Otvaram je. U njenoj unutrašnjosti  je pozlaćeni ručni sat marke Omega.

– Ne dolazi u obzir, ja to ne mogu uzeti, – gledam skupocjeni sat.

-Naravno da možete. To je očev sat. Dao je da se ugravira nešto na pozadinu, pogledajte, – govori sa blagim smiješkom.

Okrećem ga. Na sjajnoj pozadini sitnim slovima piše “Mojoj drugoj kćerki.”

Osjećam suze u očima. Ne mogu da vjerujem. Dobri  moj djed.

-Sad smo na neki način sestre, –  govorim Amini.

Držim sat u ruci. Zamišljam djedovu ruku na kojoj je bio.

A onda mi kroz glavu prolazi da imam još jedan sličan takav sat. Ne, nije pozlaćen. Nije ni Omega. Nema čak ni posvetu. U mojoj kući, u donjoj ladici regala stoji ručni sat mog rahmetli oca. Brišem suzu izdajicu.

Pitam Aminu kad će nazad za Njemačku. Voz života neumitno ide dalje.